približavanje

Birajući izmedju gradjenja sistema organizacije ili zajedništva, opažam težnju za trijumfom koja skriva i bežanje od neuspeha.

Npr. Prisvojen novi sistem organizovanja posla i pokušaj njegove implementacije, a koji do sada nije bio zaživeo jer za to nije postojao lični interes jedinki svekolikih nivoa u okviru zajednice, u novonastalim okolnostima i uprkos inerciji nekreativnih imitatora i ništa do izvšilaca, je ipak želja da se posebnosti da vrednost i time od drugih izdvoji, čime pojedinac stiče svoju značajnu ulogu i nadpoziciju.

Šta tu za njega predstavlja zajednica?

Prvo, zajedničko za te jedinke koji su ocenjene kao niže rangirane u društvenoj lestvici taština, je to da će oni još neko vreme biti na okupu. Postoji i istorija te grupe, ali ona nema ulogu da okuplja, već samo može da pojasni neke od zauzetih formi. I u buduće prisutna. 

Drugo, ona predstavlja publiku, neophodnu za veličanje trijumfa.

Treće, ona za pojedinca predstavlja masu nad kojom se može trijumfovati.

Kako bi takva zajednica mogla uticati povoljno na pojedinca i koju od promena bi on pristao da izvrši na sebi?

Zašto? Da bi stekao povoljniji položaj (umiljavanje) i dobio više vremena da se ostvari veći interes pojedinca (dugoročna sigurnost, neizlaženje na vetrometinu i nenapregnut položaj u zajednici) uz neprikidno poređenje u odnosu na jedinke iz zajednice?

Ili nešto milozvučnije, recimo da to predstavlja merilo ispravnog življenja- zlatnu sredinu.

Šta sa pojedincem koji ima kreativnu energiju, u ovom slučaju skoncentrisanu na ubeđenje o sposobnosti stvaranja realnog i funkcionalnog sistema rada, i da li bi on trebao da se odrekne šamaranja zajednice, trošenja energije, izdvojenog položaja koji ugrožava...ili da se smanjujući svoju ambiciju, sujetu, ego i kreativnu energiju, prikloni zajednici i stihiji. Šta ako je zajednica bolesna, npr. skup nemoralnih, koristoljubivih aktivnih oportunista i letargičnih samozadovoljnihprosekom pasivnih oportunista? Šta ako je šira društvena zajednica takva? Da li da se odmetne, ili čak prikrije? Da li da odustane od svoje vizije, kritike zajednice, promene zajednice, stvaranja novog sistema? I da se samo promeškolji i uvali guzicu uz podrazumevano trajno lizanje tuđih. Koliki je rizik od eksplozije? Da li ga to može sunovratiti ka osećaju nadvrednosti. "Tragedija genija", bez prevelikih pretenzija, ha, ha, ne genija, već tek nešto malo više od proseka, tek toliko, da u ovim godinama, škripi.

Da li regulatorna zlatna sredina pomaže u realnom odmeravanju predstava o nekoj novoj vrednosti i izvesnosti njenog stvaranja? Ovo je nekako pre preporuka za sivo, nego za zlatno, iako ne zamara i ne košta energije. 

Da li ocena zajednice može biti konačna, ili, s obzirom na promene, pa makar i stihijske, ona zavisi od trenutka, i da li to pojedincu može dati nadu da će ispravnost i istina na kraju pobediti. Na kraju čega, pobogu?

Toplina gliba. Plodna toplina blata. I smrtonosni zagrljaj živog blata za one koji pokušaju da se iskoprcaju. Izbor, opet, na zlatnu sredinu.

Da li je u odnosu na pojedinca, zajednicu moguće posmatrati kao prost zbir jedinki? Da li je za njega realno da je tako posmatra bez obzira na njenu istoriju i unutrašnje veze? Da li je neophodno iz njene kretnje i metamorfoze dati predikciju budućih stanja zajednice? Da li se treba na nju osvrtati? Ugađati joj i spram nje se upravljati? Jel ona merilo? Ko se ne uklopi ima feler, bez obzira da li ispod ili iznad.

itd...

biti ili ne biti ,kao i : nešto je trulo u državi danskoj mogle bi se smjestiti uz niz duž i poprijeko...ponekad je pitanja i odgovore potrebno uvesti u neku unutrašnju dimenziju...doći do osvjetljavanja sebe, i onda konačne odluke...revolucija je dio obrasca koji ruši ono što je prethodilo...ima je na više nivoa. svoj svijet stvaraš sam i takve ljude u njega prizivaš...društvo ti ionako pripada koliko i ti njemu, malo ili nikako ili iskrivljeno...

izvini, ali prvo moram da ti zahvalim, da ti kažem da sam iznenađen, čak ushićen
ajd što si pročitala napornu besedu ili ti urlik, nego si prepoznala i pitanja i dala ogovore
u tekstu kao refleksiji u smiraj dana, su razjapljene praznine, rane, reženje izdvojene žrtrve, i bez obzira na oštre zube- urlik je bio ispitivanje lične hrabrosti za nastavak
i ti (a podseti me na jedno intuitivno izvođenje u elektronici koje olakšava račun i po kom premešteni elektroni ostavljaju za sobom šupljine koje se kreću u sprotnom pravcu i utiču koliko i oni sami) ne samo da si savladala gorčinu, več si i pročitala i te šupljine, zašla, a potom i tačno predočila sled njihovog kretanja
tvoje pouke su mudre, ti pišeš o onom što je sledilo odmah zatim
oduševljen sam, mislio sam da se čitači retko upuštaju u ovako prizemne stvari
izvini ako preterah
s kojom lakoćom!
čak mi je lakše da sumnjam da si ti neki "softver velikog plavog" nego da prihvatim prepoznavanje
neka bude da je slučajno

i bi tako... :)

 

 

koga okriviti za danas? preusmeriti napetost i uploviti u bezbrižnost bez strepnje. ah, krivo je naše "hrišćansko" vaspitanje, i danas. samo nas sputava i nedozvoljava nam da živimo, kao mi bi to znali, čak bi društvo drugačije organizovali, pravili bi igrališta za decu posvuda...

ali, evo ga. da, evo ga- igralište u našem dvorištu, napravljeno već, neko se već osmelio i obučava našu decu. oh, hvala mu. sad mi je lakše. razvijaće veštine i telo, sticaće snagu, zaduvaće se, izduvaće se, pa će i spavati. divno. tobogan, klackalice, ljujaške, stepenice, ovaj, ne znam kako se to kaže, merdevine,onako učvršćene dole i usmerene pravo u nebo, deca ih jako vole, vole i da ih gledaju na toj jasno dvostrukoj osmatračnici-pozornici...

...ustvari, deca vole i stepenice koje bi se spuštale, bar neka deca vole, malo su strašnije, ali ih privlače...

...ček,ček... a što nema iskopan šaht i lepo u njemu merdevine, da se deca mogu spuštati u unutrašnjost i da se deca mogu popeti do zemlje, šta će odmah na nebo?

""pa u toj rupi bi se neko odmah osro"

"...da verovatno je već neko bio u toj rupi"

"deco, nemojte da idete u te rupe, ko zna koje već pre vas tu bio"

mame su izričite: " ne ulazi, ne moj sam, ne vidim te, tamo se ništa ne vidi, ko zna šta tu ima!!"

"ništa nije tako pogano kao ljudsko..."

ali neki bi se odavažili, tajno, noću, u osami ali u paru, prodrli, savladali zabranu, osetili slast toga

o da, to bi bila prava tajna, ko je ulazio, mada bi se sutra već znalo, bili bi osuđeni i žigosani

krivo je hrišćanstvo i pedagogija, koji je đavo i pravio to igralište. trebaju nam samo stepenice ka nebu, ne i ka zemlji, i tačka

promiskuitetne rupe

"sve bih njih ja pozatvarala"

da, da, treba nam krivac i za danas

da se malo opustimo

uuuu...dobar!!! :)

ubedjenja, a tek predubeđenja, oh kako su glupa, ako hoćemo biti objektivni... da li ćemo? šta ako smo porasli, pa se zanimamo za subjektivno i njemu dajemo veći značaj? pa da li je subjekt moguć bez ličnog? da li je lično formirano ubeđenjima, da li su za stid, ili ih treba usrednjti da ne bi trošila energiju?

su beskrajne, ali i ograničene – kako kad. Jako je važan trenutak. Odnosno, problem je što se iz te uslovljenosti i daje procena. Mogućnosti i ograničenja, eksplicitno naznačeni. Rođenje, rođenje svesti, rođenje znanja; sunce, pa kruženje, pa tek onda saznanje. Beskraj – za pojedinca, beskraj – za vrstu, ali to je ipak samo granica za njih - ograničenje, a ne beskraj. No, ipak se tako kaže. Skriven u čoveku izvor svekolike snage, skriven ključa, skriven iz straha sopstvenog da bi sopstvo moralo da se u paru pretvori priznanjem, strahom da će život pokuljati, a da je telo krhko i taštinom nagriženo, da neće izdržati, da će svet razoriti, da će ga svet razoriti. Polako ga rastače i sisa, dok ga skroz ne sakrije i dalje pošalje, a sebe smrćom (ova reč se prvi put izgovara, pa je rogobatna) zadovolji. Tako da ima puno načina da se to ovako ili onako izvede. Ali nisam na to mislio, već da je mogućnost urođena to prevazići, a tek van te ograde priča o beskrajnom, o pustinji i o raju, o mogućnosti i o ograničenju.

Uređenje, dinamička ravnoteža, je stanje u kom se više ne zna šta je uzrok, a šta posledica.  Još jedno racionalno odricanje od racija. Da li je afektno stanje, stanje zdrave, prirodne, iskrene osobe ili druga strana lika ona koja nije pravo ispoljavanje te osobe? Ujedinjujućom logikom, nadilazi se problem šta je starije kokoš ili jaje, osoba je ujedinjenje oba stanja, jednog pomešanog stanja, stanja u kom promenjljivim intezitetom oba deluju.

Promene ciklične i jednosmerne, koje se mogu poistovetiti sa ciklličnim beskonačne periode. Ciklusi naspram eona. Ili prožeti. Ciklus dana i noći, ciklus aktivne nozdrve, polovine, hemisfere.

Kad bih živeo hiljadu godina ceo bi mi život stao u jedan dan. Kao Blumu. U toj meni od jutra do jutra, kao da prođe ceo život, možda ne baš istim redom... najuočljiviji je pad od podneva i to kako čula pobeđuju razumne stavove. Smisao jednog dana nasuprot smislu života ili većeg ciklusa. Kao svetlo i tama za čoveka potpuno različiti. I prostor za kajanje.

u životu, koji je ciklički oblikovan, ali uvijek na sve višoj (nižoj?) razini, nema mjesta za kajanje p.s. tko je na crtežu?

ps je hermes, priča o kajanju je priča o razlici dnevnog i životnog stava, normi i poimanja. moć dnevnog ciklusa je tolika da može da ponese biće ka tome da ga izjednači sa životnim. a viša razina je nepostojanje razlike, što je jedino moguće ako je dnevni ciklus uzdignut na nivo životnog. da li je to u prolaznika slučaj? ne, još uvek. tako da si u pravu, taman toliko, koliko i nisi, jer upinješ apsolut i njegovu izričitost ka običnom danu prolaznika. i kajanje nije za izbegavanje i ono je povoljan znak umivanja u vatri.

Čime ste zamenili duhove? Pojedete li nešto na sahrani? Da li ste nomad ili sedelac? Možda bi ste poneli groblje sa vama. Ko to kruži oko vas, da li sve vrvi od duhova ili se mogu umiriti? Da li dobro može biti lično? Kako se kaže meni je dobro, jer mom bliženjem  je dobro? Šta je zajedničko i kako se prepoznaju  dobro u čoveku i oko njega? Da li su moral i savest nasledni ili stečeni?

Čim smo se rodili utabana staza iskazivanja i razvoja našeg karaktera već je s nama. Kad deca shvate šta su roditelji hteli da im kažu u najranjiem detinjstvu, pričajući im po ko zna koliko  puta  vaspitne lekcije? Deca ih čuju, razumeju šta im je rečeno, ali i dalje više nauče upijajući primer roditelja i lično ispitujući granice koje se uporno izmiču. Neke slike se tako lako stvore u poimanju deteta, da je prosto nemoguće ne poverovati da ih se setilo pre nego da ih je sad shvatilo. Neke stvari, npr. nešto nalik boji glasa, koja tako često ume da iritira kod najbližih da je lako pronađemo i svom glasu, je sigurno nasledna. Ali i  način razmišljanja koji može stvoriti čir (onaj ko se nervira njemu se grči i cepa stomak i dobiće čir), način na koji se hoda ili distanca koja se pravi sa okolinom, gestikulacije... Drugi značajni deo iste priče upija se nosom i slepoočnicama, a ne ušima ili očima. Odvija se nesvesno u inat svim pedagozima. I tu su praktičnija prosta iskustva od ranije, nego sveže teorije pojednostavljenog življenja. Dečijim jezikom: pazite zračite, vaše pomisli zrače, vaša osećanja, vaša raspoloženja, vaši stavovi, vi. Vi budite primer koji se prvo susreo sa svojom porukom.

Ako kažete da sam preterao, onda se bar držite običaja dok ih ne susretnete u izvornoj slici njihovog značenja, poštujte ih, naučite pre nego ih razmrskate, sprečite sunovrat najvrednijeg vašeg ličnog. Ono što vam oni predstave, makar i ne shvatili, zaštiti će vas. A to vam je potrebno, pa mi još učimo (rastemo).

kad bismo imali beskrajno mnogo vremena, mogao bi tvoj savjet biti dobar, ovako, moramo za kratko vrijeme što smo na zemlji, pokušavati uvijek iznova nešto novo, svatko za sebe

Pođeš u prodavnicu i dok još koračaš ka tamo, već zamišlaš kako brbaš po rafovima sa robom. Slobodno se može reći da tog trenutka nisi pri sebi, izmestio si svoju svest i kroz vreme i kroz prostor. Neki motiv da u toj šetnji budeš prisutan duhom? Npr. Svež vazduh ili samo koračanje, držanje ravnoteže... možda nešto provokativnije?

Kad se pomene utroje, onda se misli na neki ljubavni trougao ili uzavrelo klupko tela. Prvo je već apsolvirano, drugo sa svoje četiri varijante je stvar ukusa i skrivenih želja.  Sad  iskustveno mogu pričati  samo o varijanti sa dve devojke. Šta je privlačno u tome da bi neko rizikovao prezir malograđanštine? Nekoliko fakata: diskretno, balansirano, izazovno, uviđavno, bezobzirno, jer ta grupa ima i van i untar, veći izbor, više energije, veći .. a iz ugla momka i još nešto. Verujem da su retki muškarci koji dok su sa nekom ženom nisu zamišljali i neku drugu.  Nijedna od nih nije apriori nadprosečna, nekad i naprotiv. Ali u troje može mu ceo period života proći u isključivom razmišljanju o njih dve. Poput zaljubljenog balavca, koji čak ni o čemu ne može razmišlati do umišljanja lika u koji se unosi. Važno jer ima i jedan segment da ona tamo nije sad nigde drugo do u zagrljaju, a da ova koja je tu ne mora biti van. Ostalo su peripetije koje vam toplo preporučujem i tvrdim da je pola godine intezivnog druženja malo i da ćete imati želju da traje. Važan osećaj.

U nekoj neuobičajenoj postavci matematike dve paralelne prave seku se u beskraju. Tako i u bitisanju, dvoje, sledeći tu logiku, bez trvenja, bez prisvajanja, bez nametanja, bez kompromisa, bez silovanja, u miru i slozi živeći svako svoj život, ostavljaju trag jedinstvenog zajedništva . U jedinjeni, sa poštovanjem, uviđajni, nesebično ostavljaju prostor i vazduh i svetlo za voljenog, darujući mu pažnju i zemlju i vodu i sebe. Čar zaljubljivanja, dar s neba, provokacija i putokaz, nažalost najčešće je u mesu egoistične projekcije svojih ambicija, nedostatka ili predstava, mrtve slike koja će se izložiti sa prvim izlaskom na sopstveni trag, nadražujući do mržnje poput unisonog glasa najrođenijeg. To nije u vezi sa ljubavlju, dar je tad u rukama razigranih demona. Za put dvoje u jedinstvo, ima se umreti. Kao što u svesti samo najjači opstaje, jedini, tako i u približavanju ponire dvoje iskrenih. Ne želeći ništa, ne otimajući, ne namećući, dobijaju i rastu, nestajući izranjaju osveženi i umiveni, bistriji i čistiji, bliži i rasprostranjeniji, skromniji i bogatiji, utekavši od ivice provalije uskom stazom. Koliko nesrećnih u živom blatu, toplom i smradnom. Pakao nije mesto već stanje. Tu je, daj, sve, i ne okreći se, tu je, primi, sve, i ne okreći se. Šuti, oko tebe ječi, utihni, sve zvoni, poslušaj krik svoj, još uvek si drugi, menjaš se, švrljaš, podaj se, obuci beo veo, umiven, goriš, poslušaj krik svoj, ponovo si drugi, menjaš se.  Kuda?

Smret. I to je pokušaj da se produži nešto što je i u imenu tako odsečno i ne priziva se. Nemoguće je nešto uraditi da nema inplikacija i mimo onog na šta je usmerena radnja. Čak i osećanja šire mirise i smradove. To nije samo da će vas neko videti, što je najjednostavnije za pojasniti, to nije samo da će i na subjektu izazvati promene, već nešto još suptilnije. Svaka radnja, pa makar to bilo i krojenje misli, izaziva pomeranje u svekretu. Neke radnje su nabijene tolikom energijom da pomeraju putanje celom čovečanstvu, a neke će imati i veće posledice. Ali i najintimnije sitne izmene, ugibanja, osećanja, izbijanja, isijavanja pružaju se i u prostoru, i u vremenu. I ako se i subjekt isključi, i prestane da emituje - projektovan je i čeka ga. Neko je u mogućnosti da se isključi i pre nego je biološki mrtav, a nekog je moguće primetiti kako nastavlja i dalje. Ko je taj koji može sići u blato, izvući udavljenika i ne ukaljati se kalom životorodnim. Čime se obdario, u šta premetnuo, čega odrekao. Kako to da njegove halje ne upijaju. Šta ga je preporodilo. Pamet je ravnomerno podeljena, čim se niko ne buni da je uskraćen. Ali je ograničen, baš time, retko može preko toga. Smert je prisutna. Tu je pod košuljom i čim za oblake zađe on, osećam je. Dok bludim, nema je - jer sam njen. Kad je srećem, pogled okrećem. A tako inspirativna je. Kako rake otvaraju i majčicu dušu. Osećam da bez nje mogao ne bih. Začinjava i ograničava. A preko nje? Šta treba da uradim da budem van tog zagrljaja. Da poginem, da se odreknem, da sam zahvalan, da sam ravnodušan, da volim, da poginem. Noću me grli, jutrom se iz kostiju rađa. Blagotvorni san je čuva. Osvežena više nego ja. Pa, onda žrtvujem ga. Nek izgori u vatri koja ga najviše boli. Nek daje sve, nek opaža kako se razodeva, nek se ne pruža više, nek svaki povetarac oseti, nek pred svakom nemani legne, nek nahrani i napoji.

da li je uz emancipaciju žena promiskuitet obavezan.

da li pričamo o izuzecima zato što su zanimljiviji, egzotični, ili smo buntovni.

da li emancipacija žena u osnovi traži ista prava ili pravo da se bude drugačiji.

žene i muškarci se toliko razlikuju u osnovi poimanja da su skoro različita bića. svako poređenje ili stavljanje u isti koš pod geslom ravnopravnosti, biće oduzimanje slobode biću ili prirodi. baš različitost, posebnost uz individualnost upotpunjuju bitisanje i daruje slobodu. sledi da, ako su norme neophodne radi zaštite i tolerancije, onda one neminovno moraju biti spram prirode bića, a u ovoj podeli to znači značajno različite.

žena koja svoju prirodu prihvata, iz nje će i crpsti svoju snagu i omogućiti sebi slobodan delokrug. žena koja bude oponašala muške biće, ili smešna, ili naporna. u naizgled istim formama potpuno je drugačija melodija istinskog muškarca i žene, a u paralenom njihove različite norme, različita poimanja i različite mene vode ih jedinstvu.

emnacipacija žene ne znači da ona želi da se ponaša kao muškarac, samo želi da je društvo vrednuje isto kao muškarca