približavanje

poimanje ciklusa. dan - noć. koliko gore, toliko dole. mesec, godina, petoletka, dob, žiznj, tisućleće... udah - izdah, jin - jang...

promena je jedina izvesna. neminovna. a ideal je stožer, nepromenjljiv, apsolutan, nedokučiv, vanvremenski, predstavljen nepromenjljivim. nasuprot njemu pragmatičan je kalendar. preporučujem ga svim vladarima. oplemenite svoju vladavinu običajima. trajite u ciklusima, u prividu promene, insistirajte da se sve menja, to je jedini način da vas ne promene. mene, reke, taština.

ciklusi su druga mera čoveka.

naravno, sredina od suvoga zlata. životna sredina = životna okolina. sredina kao deo sociosfere. sinonimi. prostor za šale i zloupotrebe.

ko je imao sreću da bude izopšten ( da li se na krvatskom još uvek jebanje zove opštenje?) iz društva, taj bez gađenja nije mogao jedno vreme da se vrati? i pogotovu, ako nije svojom voljom izopšten, nego zbog svojih voljnih postupaka i razumevanja, u koja je onda mladalački uobraženo verovao da su prirodna i ispravna, verovatno je razmišljao i o namastiru, šumi ili ostrvu. ali postoji i efektniji način za one kojima je toplije među ljudima. a to je da uđu u prosek i da ne odstupaju od sivila sredine. to je stanje minimalnog trošenja energije na ono što se ne može promeniti, deluje se taktikom svetionika tako da je savest čista, a nema zamaranja. ni rizika, jer sredina ne voli nikakva ostupanja, ni gore, ni dole. i spremna je da seče. licemerno? hrabro? racionalno? filantropski?

pozitivna, negativna, ovakva, onakva... ipak samo jedna. i neograničena je ničim drugim do čovekovom merom. merom  njegovog poimanja. ali i sa njom se može lepo poigrati. pritisneš je ovde, a ona pokulja tamo. stišneš je tamo gde je najviše ima, a ona iznese ono što je najdublje. ne rasipaš je i ona prokljia. cvetić.

kad se ego razvija i raste, ujaci decu na sport podstiču, a kad se to preraste, nastavljanje ismejava, i individua zaostane a ego preraste, i smešno izleda odrastao čovek, nezreo u licu, sav zahuktao, voljan da se poredi, u dečijim gaćama, sa nekim zabludelim. čitava rulja za njima ide, huču, galame i besne, liče, oće da se porede, da pobede ili da se biju. neće da porastu, jer ko je od njih bolji? pogleda bezličnog, mahnitog, plaše sve koji se boje kad nema komunikacije, a ovde nema očekivanog sagovornika.

no, ipak caru treba da ponekad ide peške, a ponekad valja i narodu poć, a tada je i njemu puno lakše.

prisvajanje u ljubavi, kakav sunovrat. nakaznost.

van taštine je samo igra.

kad sam se isprečio između tebe i mene? jednom sam iščezao na tren, i odmah sam se zaljubio u tebe. tebe? mene? šta si hteo da mi kažeš? da će uvek biti tako lepo? obnaženi, bez lica, sjedinjeni, uronjeni, umiveni, bez sumnje, hodamo po površini, nad nemanima koje čekaju da posumnjam.

svejedno mi je - sve jedno.

ispod vela, sve je jedno, pa sam ravnodušan. i na skidanje.

kad padne veo, svestan da ne postoji, kao lik u ogledalu, ravnodušan, prolazim dalje.

svejedno mi je.

sve je uvezano i onda protkano vremenom, cela iluzija. ujedinjeno.

jedan je osnova i jedan je mnoštvo, i put i cilj.

forma ne može kroz vreme

iščupano iz vremena i događaja

iluzija, stranputica, koprena, opšteprihvaćena

bog je kugla, čiji je centar svuda, a kružnica nigde