približavanje

koga okriviti za danas? preusmeriti napetost i uploviti u bezbrižnost bez strepnje. ah, krivo je naše "hrišćansko" vaspitanje, i danas. samo nas sputava i nedozvoljava nam da živimo, kao mi bi to znali, čak bi društvo drugačije organizovali, pravili bi igrališta za decu posvuda...

ali, evo ga. da, evo ga- igralište u našem dvorištu, napravljeno već, neko se već osmelio i obučava našu decu. oh, hvala mu. sad mi je lakše. razvijaće veštine i telo, sticaće snagu, zaduvaće se, izduvaće se, pa će i spavati. divno. tobogan, klackalice, ljujaške, stepenice, ovaj, ne znam kako se to kaže, merdevine,onako učvršćene dole i usmerene pravo u nebo, deca ih jako vole, vole i da ih gledaju na toj jasno dvostrukoj osmatračnici-pozornici...

...ustvari, deca vole i stepenice koje bi se spuštale, bar neka deca vole, malo su strašnije, ali ih privlače...

...ček,ček... a što nema iskopan šaht i lepo u njemu merdevine, da se deca mogu spuštati u unutrašnjost i da se deca mogu popeti do zemlje, šta će odmah na nebo?

""pa u toj rupi bi se neko odmah osro"

"...da verovatno je već neko bio u toj rupi"

"deco, nemojte da idete u te rupe, ko zna koje već pre vas tu bio"

mame su izričite: " ne ulazi, ne moj sam, ne vidim te, tamo se ništa ne vidi, ko zna šta tu ima!!"

"ništa nije tako pogano kao ljudsko..."

ali neki bi se odavažili, tajno, noću, u osami ali u paru, prodrli, savladali zabranu, osetili slast toga

o da, to bi bila prava tajna, ko je ulazio, mada bi se sutra već znalo, bili bi osuđeni i žigosani

krivo je hrišćanstvo i pedagogija, koji je đavo i pravio to igralište. trebaju nam samo stepenice ka nebu, ne i ka zemlji, i tačka

promiskuitetne rupe

"sve bih njih ja pozatvarala"

da, da, treba nam krivac i za danas

da se malo opustimo