približavanje

Smret. I to je pokušaj da se produži nešto što je i u imenu tako odsečno i ne priziva se. Nemoguće je nešto uraditi da nema inplikacija i mimo onog na šta je usmerena radnja. Čak i osećanja šire mirise i smradove. To nije samo da će vas neko videti, što je najjednostavnije za pojasniti, to nije samo da će i na subjektu izazvati promene, već nešto još suptilnije. Svaka radnja, pa makar to bilo i krojenje misli, izaziva pomeranje u svekretu. Neke radnje su nabijene tolikom energijom da pomeraju putanje celom čovečanstvu, a neke će imati i veće posledice. Ali i najintimnije sitne izmene, ugibanja, osećanja, izbijanja, isijavanja pružaju se i u prostoru, i u vremenu. I ako se i subjekt isključi, i prestane da emituje - projektovan je i čeka ga. Neko je u mogućnosti da se isključi i pre nego je biološki mrtav, a nekog je moguće primetiti kako nastavlja i dalje. Ko je taj koji može sići u blato, izvući udavljenika i ne ukaljati se kalom životorodnim. Čime se obdario, u šta premetnuo, čega odrekao. Kako to da njegove halje ne upijaju. Šta ga je preporodilo. Pamet je ravnomerno podeljena, čim se niko ne buni da je uskraćen. Ali je ograničen, baš time, retko može preko toga. Smert je prisutna. Tu je pod košuljom i čim za oblake zađe on, osećam je. Dok bludim, nema je - jer sam njen. Kad je srećem, pogled okrećem. A tako inspirativna je. Kako rake otvaraju i majčicu dušu. Osećam da bez nje mogao ne bih. Začinjava i ograničava. A preko nje? Šta treba da uradim da budem van tog zagrljaja. Da poginem, da se odreknem, da sam zahvalan, da sam ravnodušan, da volim, da poginem. Noću me grli, jutrom se iz kostiju rađa. Blagotvorni san je čuva. Osvežena više nego ja. Pa, onda žrtvujem ga. Nek izgori u vatri koja ga najviše boli. Nek daje sve, nek opaža kako se razodeva, nek se ne pruža više, nek svaki povetarac oseti, nek pred svakom nemani legne, nek nahrani i napoji.