približavanje

su beskrajne, ali i ograničene – kako kad. Jako je važan trenutak. Odnosno, problem je što se iz te uslovljenosti i daje procena. Mogućnosti i ograničenja, eksplicitno naznačeni. Rođenje, rođenje svesti, rođenje znanja; sunce, pa kruženje, pa tek onda saznanje. Beskraj – za pojedinca, beskraj – za vrstu, ali to je ipak samo granica za njih - ograničenje, a ne beskraj. No, ipak se tako kaže. Skriven u čoveku izvor svekolike snage, skriven ključa, skriven iz straha sopstvenog da bi sopstvo moralo da se u paru pretvori priznanjem, strahom da će život pokuljati, a da je telo krhko i taštinom nagriženo, da neće izdržati, da će svet razoriti, da će ga svet razoriti. Polako ga rastače i sisa, dok ga skroz ne sakrije i dalje pošalje, a sebe smrćom (ova reč se prvi put izgovara, pa je rogobatna) zadovolji. Tako da ima puno načina da se to ovako ili onako izvede. Ali nisam na to mislio, već da je mogućnost urođena to prevazići, a tek van te ograde priča o beskrajnom, o pustinji i o raju, o mogućnosti i o ograničenju.